Velikodušnost nikako nije mogla da odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja.

Priča koja sledi u nastavku objasniće vam zašto je ljubav slepa:

Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada jedosada zevnula treći put, ludost je, uvek tako luda, predložila: “Hajde da se igramo žmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećanjima”.

Intriga je podigla desnu obrvu, a radoznalost je, ne mogavši da prećuti, zapitala: “Žmurke? Kakva je to igra?”

“To je jedna igra”, počela je da objašnjava ludost, “u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronađem, taj je pobednik.”

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila sumnju i apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali, nisu svi hteli da se igrajuIstina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu.

Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj koji se setio da predloži igru.Oprez nije hteo da reskira

“Jedan, dva, tri…” počela je da broji ludost. Prva se sakrila lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, zavist se sakrila u senku uspeha koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta.

Velikodušnost nikako nije mogla da odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta.

Krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe! Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a požuda i strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno.

Kada je ludost izbrojala 999.999, ljubav još nije pronašla skrovište, jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. “Milion”, zavikala je ludost i započela svoju potragu.

Prvu je pronašla lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a strast i požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i zavist, i naravno uspeh, a sebičnost nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom.

Od tolikog traženja ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla lepotu. Sa sumnjom joj je bilo još lakše, jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište, pa je ostala sedeti na obližnjem kamenu.Tako je ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.

Talenat u zlatnom klasju žita, teskobu u izgoreloj travi, laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.Samo ljubav nije mogla nigde pronaći.

Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je među ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela da udara po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino trnje je izgrebalo ljubavi oči. Ludost nije znala šta da učini. Pronašla je pobednika, osećaj nad osećajima, ali ljubav je postala slepa.

Plakala je i molila ljubav da joj oprosti i naposletku odlučila da zauvek ostane uz ljubav i pomaže joj.

Tako je ljubav ispala pobednik nad osećajima, ali je ostala slepa, a ludost, ludost je prati gde god ide.

Izvor: srbijadanas

 

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Ženskicu!
X Zatvori