Kao pravi džentlmen, Ivo se postarao da pisma koja su mu slale brojne žene odmah po prispeću budu uništena. Međutim, dame s kojima se Andrić družio pomno su čuvale njegova pisma.

Prvom i za sada jedinom dobitniku Nobelove nagrade za književnost sa prostora bivše Jugoslavije koju tradicionalno uručuje Švedska akademija nauka, Ivi Andriću, ovo prestižno priznanje dodeljeno je pre više od pola veka, tačnije1961. godine. Svojim predanim pisanjem učinio je da buduće generacije formiraju svoj pogled na svet na osnovu skica iz njegovih dela, ali i shvate vreme u kojem su živeli njihovi preci. A njegovo delo je, pored svih proticanja i osipanja koje vreme sobom nosi, stameni temelj srpske književnosti, piše Story.rs.

Tih, povučen, skroman i obavijen fasadom ozbiljnog čoveka koji se retko kad smejao, što je smatrao svojom najvećom životnom manom, skrivao je romantičarsko srce skoro dečačkog emotivca koji je bio u stanju da čak trideset godina strpljivo čeka trenutak da se oženi jedinom ženom koju je voleo.

U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Antonija Andrića, podvornika u pravosuđu i Katarine Kate Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac na svet je sticajem okolnosti došao umalom mestu Dolac nedaleko od Travnika, dok mu je majka bila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije, očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove porodice Andrić vezivala je i zla kob tuberkuloze. Mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su od ove bolesti u mladosti, a sam Andrić ostao je bez oca kao dvogodišnji dečak.

Suočavajući se sa besparicom, Katarina je bila primorana da svog jedinca da na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matkovšiku u Višegrad. Bio je to grad koji će više nego ijedno drugo mesto obeležiti Ivino stvaralaštvo. Gledajući svakodnevno vitke stubove mosta na Drini, Andrić je završio osnovnu školu, a potom se vratio majci u Sarajevo, gde je 1903. godine upisao Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu.

"Od ranih nogu povlačio sam se u sebe. Majka mi je često govorila: "Ne znam sine u koji je sat po te dobro?!" Da bi me nekako oraspoložila savetovala bi mi: "Kad te neko pita kako si, ti reci – dobro, pa će ti i biti dobro!" Bio sam jedinac u siromašnoj porodici, što je teško za roditelje, a još teže za dete. Nije mi bilo žao da umrem, ali strahovao sam nad majčinim bolom. Često sam, kao jedinac, pomišljao da mi se, ne daj bože, štogod desi, nesreća bi najgore pala na majku. Ja sam joj bio sve i mojom smrću izgubila bi iposlednju utehu. Tek kad izgubi majku, čovek postaje svestan onoga što je imao", govorio je Andrić nadograđujući tezu svog vršnjaka, francuskog glumca i šansonjera Morisa Ševalijea: Čovek je mlad dok mu je majka živa.

Za vreme gimnazijskih dana, Andrić je počeo da piše poeziju i 1911. i u Bosanskoj vili objavio je svoju prvu pesmu "U sumrak". U tom periodu bio je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva i pripadnik pokreta Mlada Bosna, ali i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. Dobijanjem stipendije hrvatskog kulturno-prosvetnog društva Napredak, Ivo je 1912. započeo studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on je pomalo učio, a pomalo posećivao salone družeći se sa zagrebačkom inteligencijom.

Naredne godine prešao je u Beč gde je slušao predavanja iz istorije, filozofije i književnosti. Pošto mu nije prijala tamošnja klima, Ivo je bio primoran da zatraži pomoć od svog gimnazijskog profesora i dobrotvora Tugomira Alaupovića, pa je već sledeće godine prešao na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, posle vesti o sarajevskom atentatu i pogibiji nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić je spakovao svoje oskudne studentske kofere i napustio Krakov. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, uhapsila ga je austrijska policija i odvela prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj je, kao politički zatvorenik, ostao do marta 1915. godine.

Među zidovima, u mraku samice, ponižen do skota kako je svojoj prijateljici Evgeniji Gojmerac opisao u jednom pismu, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi. Na adresu mlade Zagrepčanke zarobljenik je uputio gomilu pisama praveći se važan, kao iskusniji i pametniji, a jedva da je bio dve godine stariji od nje. Suptilni Bosanac upoznao ju je u njenoj kući, tadašnjem stecištu zagrebačkih umetničkih duša.

Tu je sreo i lepu Jelenu, devojku koja mu nije uzvratila ustreptalu ljubav, ali ga je inspirisala i motivisala na pisanje. Ropski odanoj prijateljici Evgeniji, usled borbe sa smrtonosnom bolešću koja ju je i uzela u dvadesetoj godini, na šarlatanski i duhovit način predlagao je smirenost i bezuslovno podnošenje tegoba.

"Ja ću postati sentimentalan. A ti nećeš, valjda, počiniti nespretnost i umreti. U svakom slučaju, javi se, to jest, ako umreš biće malo poteško, ali ti gledaj, ipak, da se javiš. Pa seti me se u testamentu", uputio joj je poslednje pismo na koje nikada nije dobio odgovor jer je Evgenija preminula. Nikada joj nije obećao ljubav, ali je prijateljski i s naklonošću gledao na nju. Međutim, ona ga je bezuslovno volela do poslednjeg daha, čime je započela niz sačinjen od odanih dama koje su mu beznaknadno služile i potajnočeznule za njegovom naklonošću.

Po izlasku sa robije, Andrić je ponovo oboleo od upale pluća zbog čega je odmah otišao na lečenje u čuvenu zagrebačku Bolnicu milosrdnih sestara, u to vreme stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu na strani Austrije. Tu je zajedno sa piscem Ivom Vojnovićem dočekao opštu amnestiju i aktivno se uključio u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo je dovršio knjigu stihova u prozi koja je pod nazivom Ex Ponto objavljena u Zagrebu 1918. godine. Tu je dočekao slom Austrougarske monarhije, a potom ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nezadovoljan zbog atmosfere koja je vladala u Hrvatskoj, Andrić je opet zatražio pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počeo je da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu.

Sudeći prema pismima koja je slao prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on je intenzivno učestvovao u književnom životu srpske prestonice, družeći se sa Milošem CrnjanskimStanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji su se okupljali oko kafane Moskva. U tom periodu upoznao je i Veru Stojić koja mu je do smrti ostala blizak prijatelji i saradnik. Bez ikakve pompe i isticanja, Vera je našla najbolji način da, kako bi to rekla Isidora Sekulić, služi delu jednog pisca za koga je bila uverena da je velik.

Istraživači tvrde da je Vera Stojić jednako tretirala Andrića i u mladosti i u poznoj starosti, a oni najupućeniji ističu da ga je do smrti volela na najnesebičniji način, ali da ga nikada do kraja nije imala samo za sebe. Već početkom 1920. godine Andrić je započeo svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijerupostavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Kao veoma nadaren, sposoban i svestran mladić, ubrzo je postavljen za vicekonzula u Gracu, a budući da nije završio fakultet, zaprećeno mu je otkazom u Ministarstvu spoljnih poslova. U jesen 1923. godine upisao je Filozofski fakultet u Gracu, a već u junu sledeće godine tamo je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Time je stekao pravo da se vrati u diplomatsku službu, a pojavila se i njegova prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge. Nedugo posle poslovnog uspeha, suočio se s ogromnim gubitkom, kada je krajem 1925. godine saznao da mu je preminula njegova voljena majka. Ljubav i odanost koju je gajio prema njoj, opisao je i u delu Ex Ponto.

"Tebe boli moja patnja i daljina, a mene tvoja neizvesnost, dok sediš kraj male svetiljke, veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko jer pada i po tvom srcu. U sobi u kojoj sam se rodio, u kobni čas. Ti bdiš i moliš i u pokornosti srca svoga pitaš: Isuse, zar su nama za suze data deca naša..." Ipak, na njenom grobu prema sinovljevim uputstvima uklesane su škrte reči: "Svojoj dobroj majci, njezin Ivan", dok je na spomeniku poočima iz Višegrada, kojem je takođe podigao grobni kamen, bio izričito jasan: "On bešedobar, plemenit i voljen. Sad se raduje u večnom miru. I živi svetao u uspomeni. Svom dragom poočimu, Ivan i Ana!" U pismu svom životnom mentoru i spasitelju, profesoru Tugomiru Alaupoviću, 1927. javio je za tetkinu smrt i opisao stanje u kome se zbog toga našao:

"Preboleo sam grip, anginu i upravo sam počeo da se oporavljam kad mi stiže vest da mi je umrla tetka u Višegradu. Nisam joj mogao ni na sahranu otići. A to je poslednji član naše porodice, to jest poslednji sam ja. Više nemam nikoga od svojih. Ni kuda, ni kome."

Protivteža porodične tragedije bio je napredak u profesiji. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, primljen je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a postavljen je i za vicekonzulaGeneralnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marselju. Potom je karijeru nastavio u Generalnom konzulatu u Parizu, a zatim je otišao u Brisel, pa u Ženevu. U Beogradu 1932. objavljena je i njegova druga knjiga pripovedaka u izdanju Srpske književne zadruge u kojoj su se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampala Anikina vremena. U martu 1933. vratio se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova, a 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvršćene u Antologiju novije hrvatske lirike.

"Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama, takva se osnovna vrednovanja ne menjaju", objasnio je Andrić.U Beogradu je u kontinuitetu proveo četiri godine tokom kojih je živeo u hotelu Ekscelzior, intezivno pišući pripovetke Olujaci, esej Razgovor s Gojom, jedan od svojih značajnijih književno-istorijskih tekstova Njegoš kao tragični junak kosovske misli i prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema. Ovo delo godinama je stvaralo misteriozno pitanje: Ko je ona koje nema? Andrić je voleo devojke kao igračke sa nedugim rokom trajanja. Njegovo iskustvo, vrlo bogato i sadržajno, teklo je od višegradsko-sarajevsko-zagrebačkih lepotica i razbuktavalo se sa svetskim damama u njegovim diplomatskim destinacijama Rima, Madrida, Bukurešta, Marselja, Graca, Trsta, Ženeve.

Uprkos tome, veoma često žalio se na usamljenost, zdravstvene tegobe i probleme vezane za svoju diplomatsku karijeru. U njegovoj zaostavštini nisu pronađena pisma koja su mogla da otkriju da li su neke dame gajile nežna osećanja prema njemu. Kao pravi džentlmen, postarao se da ona odmah po prispeću budu uništena. Međutim, dame s kojima se Andrić družio pomno su čuvale njegova pisma, od drugarice iz rane mladosti Zdenke Marković do Vere Stojić, koja mu je bila saradnik i prijatelj do smrtnoga časa. Među njima bila je i prva školovana srpska kostimografkinja Milica Babić, udata Jovanović. Ona je sačuvala Andrićeva pisma koja joj je slao, dok je još bila u braku sa Nenadom Jovanovićem.

Ponovo je nestabilnost na polju intimnosti rezultirala uspehom na poslu pa je njegova diplomatska karijera tokom 1939. godine doživela vrhunac. Postavljen je za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Baš tu se 19. aprila, zbog predaje akreditiva, susreo sa kancelarom Rajha – Adolfom Hitlerom. Nakon što su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić je intervenisao kod tamošnjih vlasti i tako spasao mnoge zarobljenike. Ipak, u rano proleće 1941. on je, zbog neslaganja sa nadležnima u Beogradu, ponudio svoju ostavku: "Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja".

Njegov predlog nije prihvaćen, zbog čega je 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije, prisustvovao  potpisivanju protokola o pristupanju Trojnom paktu, ali je on poništen dva dana kasnije zbog vojnog puča i demonstracija u Beogradu, čija je parola bila: Bolje rat nego pakt. Bolje grob nego rob. Andrić je navodno sa svih fotografija koje svedoče o ovom događaju retuširan u vreme komunizma. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, on je sa osobljem poslanstva napustio Berlin, ali za razliku od ostalih, odbio je ponudu nemačkih vlasti da ode u bezbednu Švajcarsku, već je izabrao povratak u okupirani Beograd. Po dolasku je penzionisan, ali odbio je da prima penziju. Živeo je povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. U tišini svoje iznajmljene sobe, pisao je prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončao je i roman Na Drini ćuprija. Oba dela objavio je u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Materijalno ga nikada nije opterećivalo.

"Pošto tetak i tetka nisu imali dece, odlučili su da me posine. Oni su mi bili drugi roditelji. Ostavili su mi u nasledstvo kuću u Višegradu i to je, verujte, jedino dobro koje sam od nekoga nasledio u toku svog dugog života. Posle rata, kuću u Višegradu poklonio sam tamošnjoj opštini u korist izgradnje Doma kulture. A kućicu za odmor u Herceg Novom, koju je, u stvari, moja Milica gradila, poklonio sam ženinoj sestri. Pa i stan u kojem živim je Miličin, a ne moj. U poslednje vreme nude mi da pređem u veći stan ili da uzmem posebnu kućicu, ali ja sam to tvrdo odbio. Rekao sam: Bolje je meni ovde, a to sa zasebnom vilom bilo bi u skladu s onom narodnom: Nova štala, a stara stoka", napisao je slavni književnik po čijim se rečima, ponašanju ili delima nikada nije moglo naslutiti o kakvom je geniju reč.

Prve posleratne godine postao je predsednik Saveza književnika Jugoslavije, a u narednom periodu vrlo aktivno bavio se javnim poslovima, držao je predavanja, govorio na javnim skupovima i često putovao kao član različitih delegacija. Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije, a tada je štampano i njegovo delo Prokleta avlija.

Uprkos činjenici da je tokom tri decenije poznanstva sa grešnom ljubavi, kako je mahala opisivala njegov odnos sa Milicom, Ivo čestim putovanjima bežao od nje, još češće joj se vraćao družeći se s njom i njenim suprugom. Njih dvoje najverovatnije su se upoznali pre nego što je njen muž Nenad Jovanović dobio postavljenje u jugoslovenskom poslanstvu u Berlinu na Andrićev zahtev, koji je tada bio ambasador. Inače, prema tvrdnjama njegovih prijatelja, on nije skrivao svoju opčinjenost prelepom ženom,sedamnaest godina mlađom od njega, koju je postavio da bude domaćica na njegovim prijemima pošto je bio neoženjen. Takav prijateljski odnos oni su zadržali od 1939. pa sve do Nenadove smrti 1957. godine.

Andrić je i svoje kapitalno delo Na Drini ćuprija, kada je objavljeno u martu 1945, poklonio bračnom paru Jovanović sa posvetom u kojoj izražava nadu da će se Nenad uskoro vratiti kući iz logora, što se i dogodilo krajem 1945. Po povratku iz zarobljeništva, Nenad je dobio posao prevodioca u novinskoj agenciji Tanjug i druženje utroje se nastavilo. Nikada se nije saznalo kada su Milica i Ivo shvatili da pisac od početka na nju ne gleda kao na prijatelja.

Od časa kada je postala udovica, on joj se javljao sa svih putovanja telefonom, iako su i pre toga stalno razmenjivali pisma. Nekada su se trudili da na razne destinacije i hotele u kojima bi odsedali pošalju pismo onom drugom da ga sačeka i tako obraduje. Punih trideset godina čekao je Ivo da njegova voljena Milica bude slobodna kako bi se njome oženio. Imao je šezdeset šest godina kada se to desilo, a ona mu je bila prva i jedina supruga. Svojim iskustvom kao da je potvrdio svoju čuvenu rečenicu "Ništa ne biva pre nego što treba da bude".

Odluku da se uda za Andrića, Milica je prvo saopštila Luli Vučo, supruzi njegovog druga po peruAleksandra Vuča, a oni su im bili i kumovi 7. septembra 1958. kada su sklopili brak intimnim činom kao potvrdom velike, mada grešne ljubavi, ali i čaršijskih tračarenja. Nakon venčanja, Andrić više nije krio da je pišući priču Jelena, žena koje nema imao na umu baš Milicu i s njom je svio svoj prvi pravi dom u stanu u kome je danas njegov spomen-muzej u Ulici Proleterskih brigada 2a. Za razliku od Jelene, Milica Babić nije našem piscu bila ništa više nego ljubav.

Tačnije, nije mu, kao Jelena, bila književna inspiracija niti junakinja nekog njegovog dela. Doduše, bila mu je najdraži – prvi i najdobronamerniji saradnik na književnim tekstovima. Mnogo vremena Andrić je proveo u pozorištu i zbog svoje žene – pozorišne slikarke, a i kao član umetničkih saveta beogradskih teatara. Ali, nije cenio pozorište i poziv glumca smatrajući da je reč o velikim imitatorima, plodno uživljenim u tuđe živote. U tom značenju svoju Milicu nikad nije pominjao kao teatarsku umetnicu nego kao slikarku u pozorištu. Zajedno s njom proslavio je i vest da je dobio Nobelovu nagradu 26. oktobra 1961, a za nju je saznao vraćajući se iz uobičajene šetnje Kalemegdanom od novinara koji su ga sačekali na ulici ispred stana. Tom prilikom kamere su za večnost zabeležile trenutak kada je sa Milicom prvi put nazdravio. U raskošnoj kraljevskoplavoj balskoj haljini sa velikom crnom mašnom u srebrnoj kosi, Milica mu je bila pratnja kada je kročio u svečanu salu u Stokholmu gde se održavala ceremonija uručenja nagrade.

Posle ovog trijumfa, započela je njihova duga borba sa Miličinom bolešću, teškim oblikom artritisa koji će indirektno biti uzrok njene smrti jer su lekovi oslabili srce koje ju je izdalo. Do poslednjeg dana on joj se javljao sa svih svojih putovanja oslovljavajući je sa Drago Lepo, a potpisivao sa Grli te nežno tvoj Ivo Mandarin odajući na taj način bliskost koju su njih dvoje delili. Nakon Miličine smrti, Andrić je nastojao da svoje društvene aktivnosti svede na minimum, mnogo je čitao i malo pisao. Zdravlje ga je polako izdavalo, zbog čega je često boravio u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet je napustio jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mirotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

U Aleji zaslužnih građana, na Novom groblju u Beogradu, 24. aprila 1975. godine, nedaleko od groba supruge Milice, položena je urna s pepelom Ive Andrića, napravljena od zemlje donesene iz piščevog bosanskog zavičaja. Na predviđeno Miličino grobno mesto položeni su posmrtni ostaci Rodoljuba Čolakovića u skladu s narodnom mudrošću: Čovek snuje, a Bog određuje!

Izvor: Story.rs

 

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Ženskicu!
X Zatvori