Hajdi Majer-Hauzer je napisala odličan priručnik za roditelje i vaspitače koji se temelji na obrazovno-vaspitnom metodu Marije Montesori. Reč je o možda najboljem, najpraktičnijem i najprijemčivijem pedagoškom sistemu koji postoji.

"Pomozi mi da to uradim sam“ je rečenica koja je srž Montesori metode. U knjizi su opisani određeni primeri iz svakodnevice jednog Montesori obdaništa, koji nam predočavaju da dete možemo pravilno da vaspitamo jedino u okruženju punom ljubavi, ako se odreknemo nepotrebnih kritika i pritom dozvolimo detetu da bude samostalno. Tako u detetu razvijamo samopouzdanje i osećanje odgovornosti. 

Dečja koncentracija 

I najmanje dete sposobno je da se strasno i istrajno posveti svojoj igri. Sposobnost koncentracije važna je za razvoj deteta. Ako detetu damo vremena i ne smetamo mu dok uči kroz igru, uočićemo da je ono zadovoljnije i aktivnije nego kada mu zbog najmanje prepreke pritrčavamo u pomoć. Nažalost, često dolazi do toga da dete bespotrebno prekidamo u igri. Možda želimo nešto da ga pitamo ili da mu nešto ispričamo ili ga molimo da nam nešto donese… Poštujmo i cenimo rad našeg deteta. Ne prekidajmo njegovu koncentraciju! Ne remetimo dečji mir! Ne predlažimo detetu čime bi moglo da se igra. Prepustimo njemu izbor! Ako dete samo odluči čega će se igrati, biće u igri istrajnije i posvećenije. Ne provodimo svako slobodno vreme u igri s detetom. Dete mora da nauči da se samo zainteresuje za nešto. Kada dete pri nekoj aktivnosti napravi grešku i ne zna kako dalje, ne bi trebalo da mu istog trenutka delimo savete. Setimo se rečenice: Pomozi mi da sam pronađem rešenje! Detetu možemo malo pomoći samo ukoliko je to zaista potrebno i moramo se povući u trenutku kada je ono samo u stanju da nastavi. Mala pomoć može da podstakne dete na samostalnost, slobodnu i ispunjenu igru i aktivnost. Ne smemo da požurujemo dete dok nešto radi! Uvek kada je to moguće, ostavimo mu dovoljno vremena. Ne kritikujmo ga kada u nečemu napreduje sporije nego što mi to želimo. Korisnije je kada dete napreduje sporije a pritom je zadovoljno, nego kada je površno i brzo. 

Dozvolimo deci da budu samostalna, jer samo samostalna deca mogu da budu zadovoljna. Dete koje se previše dosađuje sklonije je tome da bude agresivno i neposlušno, da koristi dečje trikove kako bismo obratili na njega pažnju. Deca koju strpljivo učimo da budu samostalna ne koriste takve trikove, zato što im je dan ispunjen različitim aktivnostima. Samostalna deca su zadovoljnija i imaju veću koncentraciju u procesu učenja. 

Dečje svađe ili Kada se deca svađaju 

Mnogi roditelji razočarani su zbog večitih dečjih prepirki i pokušavaju da izađu iz tog začaranog kruga. Zadovoljna deca ne svađaju se često. Ona nisu napeta, pa nemaju ni razloga za prepirku. Trebalo bi da se zapitamo zbog čega dolazi do dečjih svađa i koji je cilj dečjeg besa koji utiče na čitavu porodicu. Da li je tu reč o ljubomori među braćom i sestrama? Da li je to neumorna borba u kojoj deca ismevaju jedna drugu? Da li je to dečja želja za osvetom koju roditelji još više potpiruju kada se umešaju u dečju svađu? Da li je moguće da se deca svađaju zbog različitih karaktera, jer se međusobno ne podnose? Da li je to odnos u kojem jedno dete uvek mora da bude gubitnik? Ili su dečji konflikti odraz roditeljskih prepirki? Pametno je ne mešati se u dečje rasprave, u suprotnom bi se situacija otela kontroli i jedno od dece uvek bi bilo gubitnik. Dakle, deca ne bi naučila da sama rešavaju probleme. Deca se često namerno svađaju kako bi napravila 

scenu pred roditeljima. Najčeše dolazi do toga da prividno slabije dete zadirkuje brata ili sestru kako bi izazvalo svađu i privolelo roditelje da stanu na njegovu stranu. Poznato je i to da deca prestanu da se svađaju kada se roditelji više ne mešaju u njihove rasprave. Međutim, postoje i situacije u kojima je neophodna roditeljska pomoć, kada, recimo, svađa nije fer i prerasta u nezdravi odnos ili kada deca ne mogu sama da pronađu izlaz iz konflikta.

Vaspitači kao dečji uzori moraju da nauče decu kako da se svađaju i da pritom otvorenog srca i pažljivo utvrde da li je neophodno da se uključe u dečju raspravu ili je bolje da se drže po strani. Najčešće je reč o tome da deca ne mogu da prestanu da se svađaju. Umesto da ih kritikujemo i kažnjavamo, potrebno je da decu pažljivo saslušamo kako bismo prekinuli njihovu raspravu. 

Da li bi trebalo da nagrađujemo dete? 

Ne samo da ne postižemo željeni uspeh ako kažnjavamo decu već se dešava sasvim suprotno: deca koju roditelji svakodnevno kažnjavaju povlače se i zatvaraju u sebe. Nije dobro ni kada dete ucenjujemo obećanom nagradom da bi se ponašalo onako kako mi to želimo. Dete tako ne čini nešto dobrovoljno ili zato što će ga takvo delo učiniti srećnim, već zbog nagrade koja mu je obećana. Kao što je cilj kazne da dete spreči u tome da bude neposlušno, tako je nagrađivanje, u stvari, potkupljivanje deteta da bi se bolje ponašalo. Ni na jedan ni na drugi način ne postižemo uspeh u vaspitanju deteta. 

Nagrađivanje deteta jeste poklon za dobro ponašanje i treba da stimuliše dete da bude poslušno. Ali kako da dete nauči da bude poslušno kada sve čini zbog obećane nagrade? Kada dete potkupljujemo na bilo koji način, uskraćujemo mu najlepše i najbolje životno iskustvo, a to je zadovoljstvo koje osećamo kada učinimo dobro delo i kada usrećimo druge. Tako zaista nismo dobar uzor detetu! 

Velika je razlika u tome kada dete nagrađujemo zato što se brzo obuklo i kada je ono jednostavno zadovoljno što nas je tako učinilo srećnim. Bolje bi bilo da radost zbog dečjeg lepog ponašanja pokazujemo nakon dečjeg dobrog dela, a ne u trenutku kada je ono pažljivo, srdačno i spremno da nam pomogne. U porodici, krugu prijatelja i komšija treba da negujemo srdačan i brižan odnos. Deca uživaju u takvoj prijatnoj atmosferu punoj topline i srdačnosti.

Dete koje nauči da drugima čini dobro i samo se oseća ispunjeno i srećno. Saznanje o tome da smo nekom učinili dobro potpuno nas ispunjava i čini nas boljom osobom. Ne lišavajmo dete tih radosnih iskustava tako što ćemo ga potkupiti nagradom koja će ga u tom trenutku zadovoljiti. Potrebno je da budemo pažljivi kada je reč o nagrađivanju deteta. Ne obećavajmo mu nagradu samo da bi nas u nečemu poslušalo. Svakako ne želimo da dete učini nešto za nas samo zbog obećane nagrade.

Izvor: Super žena

 

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Ženskicu!
X Zatvori