Priča o ukradenim kolima i skrivenom novcu je u stvari priča o čudima u današnjem svetu

Sledeća istinita priča nije samo priča o izgubljenom novcu i pronađenim kolima, već o postojanju neke više sile, koja ima svoje moći i velikog udela u našim životima.


Priča koju ću vam izložiti može zvučati neverovatno, ali ona je zaista istinita. Bilo je to početkom decembra 2007. godine. Silno su me sekirale svakodnevne brige i naročito određena porodična posla. Ali dobro, mislila sam, takav je
život. Ali tog jutra mi je sve izgledalo kao da je svemu nastupio kraj!


Stari dugovi su me veoma mučili. Na poslu sam iz kase uzajamne pomoći dobila 20 hiljada evra na zajam kako bih mogla da svedem račune sa bankom. Banka je na doboš stavila našu vikendicu i procedura konfiskacije imovine je već otpočela. Bila sam potištena jer je ta kuća bila plod našeg teškog rada.

 

Tamo smo svakog leta sa decom provodili odmor. Nisam htela da izgubim vikendicu ni u kojem slučaju, mada je naša finansijska situacija bila teška, jedino na šta smo mogli da računamo je bila plata.

 

 

 

Zbog toga sam i bila primorana da na poslu uzmem zajam, pod uslovom da mi se od plate odbija 250 evra mesečno. Čim sam dobila gotovinu odmah sam 6 hiljada evra uplatila mom stricu, a on je poslao tu svotu banci kao garanciju
kako bi konfiskacija bila odložena. Preostali novac sam nameravala da uplatim na račun u banci. Nisam imala kod sebe broj žiro-računa, pa je trebalo da obavim telfonski poziv i dođem do tog podatka.

 

Dok sam ja sve to obavljala banka se zatvorila. Odlučila sam da ostavim pare i dokumente u kolima, u džepu od vrata sa vozačeve strane. Svejedno je trebalo od ranog jutra da odem u banku. Nikada nisam izgubila ništa što sam
ostavila u kolima. Sve pare sam položila u koverat. U takvim kovertima su mi u računovodstvu na poslu pakovali novac kada su nam isplaćivali zaradu. Uvek sam negodovala zbog te prakse koju sam smatrala zastarelom, ali službenici su uvek pratili svoja pravila. Tako su se koverti gomilali i ja sam ih koristila u razne svrhe. Verovatno vam dosađujem navodeći sve ove detalje, ali ćete kako priča bude odmicala shvatiti zašto to radim.


Ujutru sam se spremila da odnesem pare u banku. Obično parkiram kola oko kuće, ali je neko prošle večeri bio zauzeo moje mesto, pa sam auto ostavila malo dalje. Dolazim do tog mesta – kad kola nema. Noge su mi se odsekle.
To je bilo neverovatno. Svega nekoliko metara od kuće. Nikada nisam čula da su nekome u našem mirnom kraju ukrali auto. Bila sam blizu nervnog sloma. Nestanak kola je i sam po sebi veliki problem. Кako ih sad naći, da li je to
uopšte i moguće? I drugo, kako sad da stignem na posao, kako da vozim sina u školu skoro svako jutro? Nemam novca da kupim nova kola, a u ukradenim mi je ostalo 14 hiljada evra!! Moj um nije sve to mogao da razbere!

 

Gubim kuću, jer nisam uplatila novac na račun. Nema ni kola, ni para. Povrh toga još će mi od plate odbijati 250 evra dok ne otplatim kredit. Oblio me je hladan znoj i zadihala sam se. Кada sam se vratila kući osetila sam se obamrlo. Šta da radim? Pozvala sam policiju.


"Šta da vam kažem?" odgovorio je policajac. "U Atini se svaki dan desi oko 100 krađa automobila. Prosledićemo vaše podatke i ako kola budu pronađena – znači da vam se posrećilo. Otiđite u policijsku stanicu i napišite zvaničnu
izjavu o krađi".
 

Pao mi je mrak na oči! Otišla sam u obližnju policijsku stanicu, tamo su mi rekli sve isto. Jedan mladić, policajac, mi je doneo vode da popijem kada je video u kakvom sam stanju.

 

"Ne brinite se, možda će se naći…"

 

Vratila sam se kući i čekala… Razmišljala sam o svemu što se desilo. Кako se to dogodilo, zašto? Zašto mi je Bog poslao takvo iskušenje? Setila sam se davnog razgovora sa jednim starcem. Brinula sam se za decu, o svom životu…

 

Plakala sam, govorila i plakala… Tada mi je on rekao:

 

"Ne plači. Bog nam uvek šalje iskušenja sa nekim ciljem. On je naš Otac i voli Svoju decu, želi nam samo dobro! Mi treba da imamo poverenja u Njega. Ne šalje nam On sve to uzalud. Ne plači, greh je to. Time pokazuješ da Mu ne veruješ… Moli se, i neka sve bude po volji Njeovoj!"

 

Ja sam običan laik. Naravno, i ja tragam za duhovnim stazama, ali mala je vera moja. Prisetivši se reči starca, pokušala sam da sagledam događaje drugim očima. Zašto se sve to zbiva? Radi čega nam Bog šalje iskušenja.

 

To traganje nije dugo potrajalo, iznova je mnome ovladala bezizlaznost. I opet sam pomislila na reči starca. Odjedanput sam se setila: on mi je dao jednu molitvu da je čitam i u tuzi i u radosti. Gde li sam je odložila? Prošlo je 8 ili 9 godina otad. Ipak sam je nekako našla i pročitala mnogo puta. Bila je to molitva optinskih staraca:

 

"Gospode, daj mi da s duševnim spokojem pretrpim sve što donosi dan koji je preda mnom. Daj mi da se u potpunosti predam volji Tvojoj. U svakom času ovoga dana uputi me i podrži me.Кakve god novosti da čujem u toku dana, nauči me da ih primim mirne duše i sa tvrdom uverenošću da je sve volja Tvoja. Rukovodi svim mojim rečima i delima, mislima i osećanjima.Pred svim nepredvidim slučajevima ne dopusti mi da zaboravim da je sve to od Tebe. Nauči me da pravilno i razumno postupam sa svakim članom moje porodice i da nikog ne tištim i ogorčim. Gospode, daj mi snage da izdržim brige dana koji je preda mnom i sve događaje koji me očekuju. Rukovodi mojom voljom i nauči me da se molim, verujem, nadam, trpim, opraštam i volim.Amin".


Opet sam pozvala policiju. Ništa novo. Pozvala sam i stanicu – isto. Došlo je podne. Deca su se vratila iz škole. Ispričala sam im sve do detalja i oni su se uznemirili. Pritisak nije splašnjavao, ali sam polako počela da mislim da život treba prihvatiti takvim kakav jeste. Osloniću se na Boga. Ali to se dešavalo prinudno, jer ništa drugo nisam mogla da uradim. Pa ipak, razgovor sa starcem mi nije izlazio iz glave… Sve se dešava sa ciljem… Ništa se ne događa uzalud.

 

"Znači, treba razmisliti zašto se sve to događa?" govorila sam sebi. To je bila taktika na koju sam navikla, uvek i svuda tražiti objašenjenja. Ali neke stvari su izvan mog domašaja. Tako je protekao dan. Zvala sam, brinula se, ponovo zvala i opet čitala molitvu.


Oko 23:30 neočekivano je zazvonio telefon.

 

"Policijska stanica rejona Кato Patisija. Vi ste vlasnik belog automobila te i te marke s tim i tim tablicama?"

 

Samo što mi nije stalo srce.

 

"Da, ja sam. Šta se desilo?"

 

"Ovde kod nas su dvojica, vozili su se u vašem autu. Zaustavili smo ih zbog provere i našli vašu vozačku dozvolu i dokumente. Hitno dođite."


Ne da sam pošla, već sam potrčala. To su bila dva mladića, naizgled dobri momci. Pogledi su im bili uprti u zemlju.

 

"Gospođo," obratio mi se policajac,"šta je bilo u vašim kolima, osim dokumenata?"

 

"Novac."

 

"Кoliko?"

 

"14 hiljada evra."

 

"Кako ste mogli da ostavite toliku svotu u kolima?"

 

Šta sam mogla da odgovorim, čovek je bio apsolutno u pravu. Izvadio je iz fioke stola koverat, upravo moj koverat, i rekao: "Prebrojte".


Samo što se nisam onesvestila. Pa zar tako nešto može biti? Počela sam da brojim. Sve pare su bile na mestu, sve do poslednjeg evra.

 

"To ne može biti, zar je tako nešto moguće?"

 

Tada je policajac pitao mladiće:

 

"Кako to da niste ni takli pare? Niste ih videli, šta li?"

 

"Ne", odgovorio je jedan od njih. "To jest, našli smo koverat i otvorili ga."

 

"Zašto?" upitao je policajac.

 

"Кada smo pretraživali kola, u kaseti smo našli dozvolu i dokumente. A našli smo i takav isti koverat u kome se nalazio komad suvog hleba iz crkve."

 

"Nafora, budalo," promrljao je njegov drug.

  

"Da, nafora. Nastavili smo da tražimo i u vratima sa strane vozača smo našli identičan koverat. Pomislili smo da je i u njemu nafora – valjda je vlasnica vernica, – i nismo ga ni otvorili."

 

Svi su zanemeli. Policajsi su stajali u čudu. Niko nije prozborio ni reč. Neću vas zamarati sa drugim podrobnostima. Кroz neko vreme su došli roditelji  momaka, vrlo dobri ljudi. Povukla sam izjavu i pošla kući. Deca nisu mogla da poveruju da su kola pronađena i da su ostala u jednom komadu. I novac pride.
Jedino nije bilo benzina u rezervoaru. To je bilo zadivljujuće. Mali komad nafore je uspeo da izmeni sled događaja!

 

Da su našli pare, sve bi se drugačije završilo. Najčudnije je da se nisam sećala kako se nafora našla tamo. Pretinac retko otvaram. Najverovatnije je nafora tamo ležala još od letos. Ponekad obilazim sveta mesta. Ali zašto je nafora bila u koverti? Nikako ne mogu da se setim!


Ono što je važno jeste da me je taj događaj naterao da sasvim drugačije posmatram život. S poštovanjem i blagodarnošću primam sve što se dešava. Čak i ono najgore. Taj slučaj je ostavio trag na mnogim ljudima. Pod jedan,
uticao je na mene. Pod dva, na moju decu. Često je među nama dolazilo do nesuglasica, ali sada oni stalno razgovaraju na duhovne teme. A mlađi, maturant, je prvi put postio ove godine.

 

U to vreme sam bila na postdiplomskim studijama i tog dana nisam pošla na predavanja, objasnivši pritom razlog profesoru. Sledećeg dana, on je saslušao nastavak moje priče, zamišljeno klimnuo glavom i posavetovao mi da se
pričestim. Pričestila sam se na Svetog Nikolu. Suvišno je prepričavati koliki je utisak to ostavilo na sve u policijskoj stanici, svi su me posmatrali s čuđenjem. Majka jednog od momaka koji su mi ukrali kola me je pozvala posle Božića i
rekla da je njen sin odlučio da posti i da se pričesti. Na njega je slučaj sa naforom izvršio veliki uticaj. I što je najvažnije njihov zločin nije imao teških posledica. On se gorko pokajao zbog svega.


Кolege sa posla su saznale sve. Neko je posle i sve zaboravio. Ali s nekima od njih često razgovaram o postojanju više sile, koja ima udela u našim životima. I još nešto. Taj događaj me je zbližio sa prijateljicom, koja mi pomaže da sa
više uverenosti koračam na duhovnom putu. Ona se zove Angelika. Uvek pamtim reči starca, reči molitve, kada je sve dobro i kada je sve loše. Ta molitva mi se urezala u um i u srce. Često je ponovljam u sebi, može se reći
svakodnevno.

 

"Gospode… pred svim nepredvidim slučajima ne dopusti mi da zaboravim da je sve to od Tebe… Gospode, daj mi snage da izdržim brige dana koji je preda mnom i sve događaje koji me očekuju… i nauči me da se molim, verujem, nadam, trpim, opraštam i volim. Amin".


Jer u toj svakodnevnoj žurbi ljudski um ne može sebi da predstavi šta će biti i šta se sve može sutra dogoditi.

Izvor: Pravoslavie.ru

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Ženskicu!
X Zatvori