-Nemoj to da bacaš, zatrebaće! Koliko puta ste čuli i izgovorili ovu rečenicu? Koliko nepotrebnih stvari ste kupili, dobili i što je najbitnije – zadržali ?! Zadržali jer teška su vremena, nema se, možda zatreba.

Neka ga, tu u nekom uglu sobe, ispod kreveta, u ormanu… ne jede hleba… zatrebaće. Istina je da neće. Da stoji. Da oduzima energiju i Vama i svim ukućanima. Da nervira jer pravi nered. Čuvamo sve – od plastične ambalaže eurokrema, pavlake, kesa, do kutija, starih majica, starih cipela, starih aparata. Skupljamo kao hrčci. Ćuškamo po kući, krijući sami od sebe i pri tom se radujemo jer ćemo imati kad zatreba, a zapravo kad zatreba odemo u prodavnicu i kupimo to što nam treba.

Omiljena rečenica moje babe je bila – Ta komoda je čisto drvo, hrastovina, sto godina će da traje, to nema više gde da se kupi. A ona se raspala, fioke više ne možeš da otvoriš i zatvoriš bez pola sata uloženog vremena. Ne mili ti se da joj priđeš ako nešto zatreba. Baba ne da da se izbaci iz kuće i zameni novom, manje „kvalitetnom“, ali funkcionalnijom.

Dugo sam se pitala zašto se ljudi toliko vezuju za stvari i došla do zaključka – jer utkaju deo sebe u tu fotelju staru 30 godina, u kojoj se napravila rupa veličine Kine od sedenja, ali je bila prisutna na mnogim slavljima, mnogo dece se u njoj gnezdilo, mnogo poslepodnevnih dremki odspavalo. Postala je ravnopravni član porodice i ne može tek tako, bez najave i posebnog oproštaja da bude izbačena.

Pa je onda premeštaju po kući od dnevne sobe, preko spavaće, pa malo u dvorište, pa u neku šupu i tu je kraj…pokisne jednom, dvaput, istruli i onda se vlasnik teška srca odluči da je baci ili pokloni. Dok izbacujem stvari koje mi ne trebaju, kao da samu sebe čistim iznutra. Tiho čestitam sebi na odvažnosti, na smelosti da izbacim sve nepotrebno iako su teška vremena, iako će možda zatrebati. Samim tim verujem da ću moći sebi da priuštim to nešto kad zatreba.

Jednom prilikom sam novu haljinu, obučenu dva puta poklonila sestri, jer dok ja ne smršam ona će se raspasti u ormanu, a želi da se nosi, da izlazi, da je neko polije vinom, da se potom skida fleka. Sve je bolje nego da visi u mom ormanu i čeka da se vratim na devojačku kilažu.

Kad se upustiš u izbacivanje nepotrebnog, ponese te talas, prija ti oku poluprazna fioka ili orman. Potom se desi čudo. Taman pomisliš da si konačno sredio sve, ispraznio, olakšao se i pomogao nekom, brzinom svetlosti taj prazan prostor popune nove stvari. Čist dokaz zakona da novo ne može da uđe dok staro ne izađe.

Ne možeš slavljeniku u pune ruke ubaciti i svoj poklon, moraš da sačekaš da spusti sve poklone, da isprazni ruke, pa da mu uručiš svoj. Prionite na posao. Sve što niste koristili duže od godinu dana, nećete ni koristiti. Prodajte, poklonite, bacite, reciklirajte, ali odmah, ne sutra ću, već odmah. Oslobodite prostor za nove stvari koje su Vam sad daleko potrebnije.

Kaka

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Ženskicu!
X Zatvori